"Jadna ja!" – reče – "zar da rodim ovako stara, a i ovaj moj muž je star. Ovo je zaista nešto neobično!" (72) "Zar se čudiš Allahovoj moći?" – rekoše oni – "Allahova milost i Njegovi blagoslovi su na vama, obitelji vjerovjesničkoj. On je dostojan hvale i On je plemenit!" (73) I pošto Ibrahima prođe strah i dođe mu radosna vijest, on se poče raspravljati sa Našim izaslanicima o narodu Lutovu; (74) Ibrahim je zaista bio dobrodušan, sažaljiv i odan. (75) "O Ibrahime, prođi se toga, naređenje od Gospodara tvoga je stiglo; njih će stići patnja, sigurno!" (76) I kad izaslanici Naši dođoše Lutu, on se zbog njih nađe u neprilici i bî mu teško pri duši, pa reče: "Ovo je mučan dan!" (77) I narod njegov pohrli njemu – a i prije su radili sramotna djela. "O narode moj" – reče on – "eto mojih kćeri, one su vam čistije! Bojte se Allaha i pred gostima mojim me ne sramotite! Zar među vama nema razumna čovjeka?" (78) "Ti znaš da nam nisu potrebne tvoje kćeri" – rekoše oni – "ti doista znaš šta mi hoćemo." (79) "Ah, da ja samo imam moć" – reče on – "ili da se mogu osloniti na nekog snažnog!" (80) A meleki rekoše: "O Lute, mi smo izaslanici Gospodara tvoga, oni tebi ne mogu nauditi. Ti kreni sa čeljadi svojom u gluho doba noći bez žene svoje, nju će zadesiti isto što i njih, i neka se niko od vas ne obazire! – Rok im je praskozorje, a zar praskozorje nije blizu?" (81)