A kada se udaljiše, Musa reče
momku svome: "Daj nam užinu našu, jer smo se od ovog našeg
putovanja umorili." (62) "Vidi!" – reče
on – "kad smo se kod one stijene svratili, ja sam zaboravio onu ribu – sâm
šejtan je učinio da je zaboravim, da ti je ne spomenem – mora da je
ona skliznula u more; baš čudnovato!" (63) "E, to
je ono što tražimo!" – reče Musa,
i njih dvojica se vratiše putem kojim su bili došli, (64) i
nađoše jednog Našeg roba kome smo milost Našu darovali i
onome što samo Mi znamo naučili. (65) "Mogu li
da te pratim" – upita ga Musa – "ali da me
poučiš onome čemu si ti ispravno poučen?" (66) "Ti
sigurno nećeš moći sa mnom izdržati" – reče onaj
– (67) "a i kako bi
izdržao ono o čemu ništa ne znaš?" (68)
"Vidjećeš da ću strpljiv biti, ako Bog da!" – reče Musa – "i da ti se neću ni u čemu
protiviti." (69) "Ako ćeš me već
pratiti" – reče onaj – "onda me ni o
čemu ne pitaj dok ti ja o tome prvi ne kažem!" (70) I njih
dvojica krenuše. I kad se u lađu ukrcaše, onaj
je probuši. "Zar je probuši da
potopiš one koji na njoj plove? Učinio si,
doista, nešto vrlo krupno!" (71) "Ne
rekoh li ja" – reče onaj – "da ti, doista, nećeš
moći izdržati sa mnom?" (72) "Ne